Da li emocijama ima mesta na poslu?

be INSPIREd
 

Da li emocijama ima mesta na poslu?

Da ima emocija na poslu, ima. Mi, kao ljudska bića, osećamo široki spektar emocija u svakom trenutku i na svakom mestu – od privatnosti svoga doma, preko lokalne pijace i najbliže menjačnice, pa sve do kancelarije. Često bismo voleli da ovo nije slučaj – da ne osećamo određenu emociju, ili bilo koju emociju uopšte, pa uvek postoji pitanje u kojoj ćemo meri uspeti da potisnemo ono što osećamo, kao i dilema oko toga da li treba da pokažemo onaj deo emocija koji se ne može potisnuti.

Treba se držati onoga što jeste u našoj moći – dakle, u kojim situacijama na poslu zaista treba napraviti mesta emocijama koje se nalaze na samoj površini i opasno prete da pokažu svoje lice svetu? Možda ćete se iznenaditi, ali uprkos generalnom uverenju, takvih situacija ima mnogo. Često emocije na poslu nisu poželjne, nego čak neophodne.

Ne moramo početi sa razmišljanjem o tome kako pokazivanjem emocija možemo pomoći drugima, počnimo od toga kako ćemo time pomoći sebi. Otvoreno komuniciranje sa kolegama o našem trenutnom stanju i razlozima naše sreće ili tuge, omogućiće nam da budemo lakše prihvaćeni u svojoj radnoj sredini, a osećaj razumevanja između ljudi koji rade zajedno doprineće većoj efikasnosti i efektivnosti celog tima. Neće biti mesta za propuste usled loše komunikacije, a ukoliko ih bude, neće se gubiti vreme na traženje krivca, već će ,,krivcu’’  biti omogućeno da poboljša svoj dalji rad – ostatak tima će razumeti da je i on samo čovek i biće podrška svakome, pa i njemu, ko se nalazi pred nekim izazovom.

Jednom kada prihvatite svoja osećanja i razumete svoju potrebu za iskazivanjem istih, biće vam sve lakše da razumete i osećanja drugih na pravi način – i to ne samo kolega, već i vaših šefova i klijenata. Možete li zamisliti svet u kome nije strašno pitati šefa za povišicu ili neradni dan, bez bojazni da ćete biti pogrešno shvaćeni? To je upravo svet u kome ljudi pokazuju osećanja. Često se osećamo otuđeni od drugih ljudi jer smo ubeđeni da nas niko ne može razumeti, ali ukoliko bismo otvoreno pristupali jedni drugima, sve su šanse da bismo lako shvatili koliko toga zajedničkog imamo i koliko nas sve to čini sličnima. Ukoliko tražite povišicu jer vam deca narednog meseca idu na ekskurziju, ili želite slobodan dan da biste odveli psa kod veterinara, šef koji ima i decu i psa bi mogao da vas razume – ali to ne možete znati sve dok ne objasnite svoje potrebe i osećanja koja stoje iza istih. ,,Potreban mi je slobodan dan’’ je samo zahtev, ali ,,Potreban mi je slobodan dan da bih se pobrinuo za ono što najviše volim’’ je izjava sa emocijom koja je razumljiva. Treba negovati kulturu pokazivanja i uvažavanja osećanja – budite hrabri i pokrenite je prvi!

Takođe, kada postanemo svesni toga koliko zajedničkog imamo sa kolegama (pa i sa šefom!) postaćemo manje podložni deljenju ljudi na ,,mi’’ i ,,vi’’, i nećemo gledati na ljude izvan naše kompanije kao na vanzemaljce, već kao na ljude koji imaju ciljeve različite od naših, ali koji se slično osećaju kao mi u vezi sa svojim ciljevima. Bitno je svaki put postaviti poslovnu situaciju u kontekst ljudskosti – zašto klijent ne želi da nastavi saradnju sa nama? Da li je to samo zato što nismo odgovorili na jedan jedini mejl u doglednom roku i time prekršili pravilo saradnje, ili to ima veze s time da se on oseća neuvaženo, zanemareno, ili sa time što gubi dragoceno vreme koje mu je neophodno za druge stvari? Da li mi to, tako postavljeno, sada možemo razumeti? I zašto naši dobavljači nisu obezbedili ono što smo ranije ugovorili – da li je to zato što nisu želeli da obave posao kako treba, ili se negde, u višemesečnoj komunikaciji, ponovo napravio propust jer neko nekoga nije razumeo? Može se reći da rešenje nikada nećemo naći upiranjem prsta i zahtevanjem izvinjenja, ali imamo velike šanse ukoliko pokažemo interesovanje za osećanja neke osobe i izvore istih. Možda se pokaže da imamo mnogo veći uticaj na tuđe postupke nego što smo mislili.

Zaključak je da za emocije mora imati mesta u svakoj situaciji u kojoj je prisutan bar jedan čovek kao akter – i njih kao takve ne možemo osporiti, jer bismo tako nipodaštavali i nas kao ljude, pa i sam naš rad koji toliko žarko želimo da odvojimo od emocija – ne razmišljajući o tome da su one razlog za svaki naš uspeh, a ne samo neuspehe.

Dopadaju vam se naši tekstovi?

Prijavite se na našu mejling listu kako biste jednom mesečno primili naš njuzleter sa svežim tekstovima i informacijama posebno kreiranim za HR menadžere, vlasnike firmi i menadžere.